Uspešni ljudi su obično veoma dobri motivacioni govornici. Oni znaju šta ih je dovelo do cilja, a i mi znamo da su uspeli u tome pa ih pažljivo slušamo. Sportisti su možda i najbolji u tome jer njima sigurno ništa nije palo sa neba. Ti ljudi kroz sport izgrade karakter koji ih dovede do vrha, a taj karakter je karakter borca i pobednika koji zna i da gubi. Jedan od tih sportista, naš proslavljeni košarkaš Žarko Paspalj, održao je jedan takav motivacioni govor. To je bilo u utorak, 23. oktobra 2018, u 20 časova, u Šoping Centru Ušće u Beogradu.
Lepo mi je, jer tako želim
Reč je o projektu u kome ljudi koji su uspešni i poznati drže kratka predavanja na različite životne teme. Od njih možete da naučite nešto novo, da se inspirišete ili motivišete za neke, možda i ključne, životne odluke. Do sada su, od 2017. predavanja držali razni YouTube-ri, pisci, muzičari, naučnici, glumci, sportisti, pedagozi, itd.
Žarko o svom stavu prema životu
Legenda jugoslovenske košarke, Žarko Paspalj je na predavanju hteo da nam ukaže na to da je veoma bitno da na sebe i ljude oko sebe utičemo pozitivno, tj. da uradimo sve da nama i drugima bude lepo.
Žarko je i svoj primer upotrebio ne bi li pokazao da je pomagati drugima u stvari i pomaganje samom sebi. Naime, prostor između zgrada u njegovom komšiluku je bio zapušten i urastao u raznorazno šiblje. Žarko je jednoga dana odlučio da to počisti i sredi tako da deca ponovo mogu da se igraju, odrasli uživaju, a i da njemu bude lepše dvorište zgrade. Tim sređivanjem je podsetio sebe na karakter i stav koji mu je sport izgradio, ali je i video da je taj njegov rad usrećio komšije. Ali sa druge strane, velika većina ne da nije želela da pomogne, već su i sa negodovanjem gledali na taj njegov poduhvat.
“Ja sam imao želju da uradim nešto tako. Ispunio sam sebi vreme, uradio sam nešto korisno, doprineo sam svom dobrom zdravlju. Uvek će biti onih kojima se nešto dopada i onih kojima se isto to ne sviđa, ali sve je to u redu”
Žarko o poslu
Prema Žarku, a i mnogim drugim pametnim ljudima, veoma važno je da volite ono što radite. Samo tako ćete da pronađete dovoljno volje i strasti da budete najbolji u tome što radite. Kao primer iskoristio je i svoju profesiju i svoje saigrače, koji po njegovim rečima, ne bi mogli toliko uporno da treniraju niti da postignu takve rezultate da nisu voleli to što rade.
Život obično zna da zada jake udarce koji vas obore na zemlju. Međutim, da bi postigli nešto morate da ustanete i nastavite napred, da se pokrenete. I Žarko je bio u takvoj situaciji pa je imao o čemu i da govori. Bolest ga je strpala u krevet ali se on nije predao, već je ta bolest njega naterala da počne da “diše punim plućima”.
©Image Source – Zorana Jevtić
“Samo napred”
“Kada zdravlje počne da te izdaje, normalno je i da se uplašiš i da osećaš veliku neprijatnost i postaviš sebi bezbroj pitanja. Ali kada se malo primiriš i kad prođe najgore, imaš izbor ili da ostaneš u krevetu ili da se praviš kao da se ništa nije dogodilo. Ne da ignorišeš činjenice, već da izabereš da živiš.”
Ovo je rekao jer ljudi obično “prsnu” i upadnu u depresiju nakon što im se desi nešto loše. U suštini, to kretanje “linijom manjeg otpora” je ono što uništava karakter i pre nego što se pravilno obrazuje. U tim trenucima imaš izbor da ostaneš da ležiš i da se predaš ili da ustaneš i kreneš jače nego ikada. Ne da ignorišeš to što ti se desilo, već da to razumeš i da uprkos tome ideš napred. A isto tako je važno id a imaš određeni krug prijatelja, jer to mnogo olakšava situaciju u kojoj se nalazite
©Image Source – Zorana Jevtić
“Šlogić”
I celu tu priču Žarko nije ispričao a da nije i sam preživeo nešto teško. Naime, dok je igrao za NBA zdravlje se malo poigralo sa njegovom budućnošću.
“Dok sam igrao u NBA ligi za ekipu San Antonija, doživeo sam jedan, po rečima doktora, lakši šlog. Ja to od tada nazivam šlogić i sa osmehom se sećam toga, ali u tom trenutku to nije bilo tako duhovito. Sve je počelo od jedne letnje noći u kojoj je bilo preko 30 stepeni, inače karakteristično za San Antonio i ovaj deo Amerike. Odlučio sam da upalim klimu i ne gasim je do jutra kako bih uspeo da zaspim. Kada sam se probudio, osetio sam da nešto nije kako treba. Pravio sam se da je sve normalno i sišao u hol hotela kako bih popio moju omiljenu i svima dobro znanu kombinaciju – kafa i koka-kola. Kada mi je prišla konobarica i pitala šta želim, jedva sam uspeo da izgovorim. Nisam imao sposbnost govora, tačnije jedna strana lica mi je bila ukočena. Predpostavio sam šta se dešava, ali nisam želeo da paničim. Kako je konobarica dobro znala šta inače naručujem, otišla je i donela mi šta želim. Kako bi me smirila, odlučila je tiho da pozove hitnu pomoć i da reši problem. Nekoliko minuta kasnije štigli su lekari u hol hotela i odveli me do kola hitne pomoći. Pošto nisam mogao da se smirim, odlučio sam da zapalim cigaretu. Bez njih nikada nisam mogao. Nekoliko ljudi je prolazilo pored mene i u neverici gledalo čoveka koji sedi na kolima hitne pomoći i puši. Eh, da su još tada znali da sam imao šlog.”
Kao profesionalni poraz, Paspalj navodi Evropsko Prvenstvo u Srbiji
Domaćin Eurobasket-a 2005 bila je tadašnja Srbija i Crna Gora. Šampion tog prvenstva bila je Grčka (kojoj smo inače u sred Atine 10 godina ranije uzeli taj pehar iz ruke i doneli ga u Jugoslaviju), a Srbija i Crna Gora završila je prvenstvo na 11. mestu. To je bio šok za celu naciju jer je Jugoslavija u tom trenutku bila šampion sveta. Poražavajuće je i to što Srbija kao naslednica Jugoslavija nakon tog poraza nije osvojila ni jedno zlato ni na svetskom ni na evropskom prvenstvu.
Usledile su prozivke i osude celokupne javnosti koje su bile ogroman teret za tadašnji tim, uključujući i menadžment kome je Paspalj tada i pripadao. A da udarac bude jači, sam Paspalj je bio kapiten ekipe koja je donela titulu prvaka iz Atine 1995. a ujedno i prve generacije koja je otpočela tradiciju “dočeka na balkonu”.
“Posle tog, po mnogima velikog skandala i neuspeha, odlučio sam da se povučem iz košarake na jedno duže vreme. Sada se polako vraćam u priču. Bilo mi je veoma loše i dosta sam emotivno primio sve što se tada desilo. Iako sam samo bio tim menadžer reprezentacije, sve sam proživljavao zajedno sa celim timom. Sada je prošlo ipak neko vreme i rane su se koliko toliko zalečile. Odlučio sam da se vratim u košarku i radim ono što najbolje znam i što volim, jer to je jedini put do uspeha i sreće.”
Izvor: Kurir.rs