Scenario za film se obično piše po nekoj već postojećoj priči. Taj koji ga je napisao, mora da je dobio nekakvu inspiraciju iz stvarnog života. A život, kažu, piše romane. Mi imamo jednu takvu priču o ljubavi, misteriji, prevari i tragediji koja bi bila dostojna jednog dobrog trilera.
Priča je o baki Mariji Zlatić (86) koja nije čula ništa o svom mužu 60 godina, a onda je dobila jedno pismo.
Sve je počelo 1956
Foto: hefty.co
Posle drugog svetskog rata Marija i Momčilo, mladi bračni par, odlaze za Australiju “trbuhom za kruhom”. Ona bila domaćica, on bio tesar. Stalno po nekim gradilištima radio.
Dve godine kasnije
Foto: hefty.co
Posle 2 godine čuje da joj je mati bolesna i vraća se za Srbiju da bi je pazila. Kad je posle nekoliko meseci umrla njena majka, reši žena da se vrati za Australiju kod muža. Međutim, nisu joj dali vizu.
Ostala da čeka
Foto: hefty.co
Ostala ona da čuva kuću iznad sela Boljevac na severoistoku Srbije. Sama, sa kučićima u kući od blata. Vezu sa mužem je održavala putem pisama.
Međutim, i pisma su prestala da stižu
Foto: hefty.co
Marija je živela od poljoprivredne penzije koja iznosi oko 75 evra. Kuća u kojoj je ostala je napravljena od blata i bila je u stanju raspada. Jedino društvo pravili su joj psi koje je čuvala. Po njenim rečima, imala je i neke komšije koje su je obilazile par puta u toku meseca i sa kojima je davno sklopila ugovor o izdržavanju jer nikoga nije imala.
Glasine o njenom mužu
Foto: hefty.co
Čula je razne priče o svom mužu. Neki su govorili da se muž oženio u Australiji i da je tamo baš dobro zarađivao. Zato je rešila da pita izvesnu komšinicu Maru za pomoć, pošto je ona bila najpismenija u kraju i radila je u inostranstvu dosta dugo. Komšinica je kontaktirala ambasadu i posle nekoliko meseci i nekoliko neuspelih pokušaja saznala istinu.
Nasleđe
Foto: hefty.co
Muž momčilo je preminuo 2011. godine. To je baku bilo slomilo. Pa je čak i dok je novinarima pričala svoju priču zaplakala jer nije bila pored njega. Komšika je saznala i to da je njegova tamošnja supruga preminula pre njega i da se niko nije javio za nasleđe. A pošto se Marija i Momčilo nikada nisu razveli, ona je bila jedini naslednik. Dobila je u nasleđe 970,000 dolara, a to je negde oko 600,000 evra (plus nekretnine).
Epilog
Sredi joj komšika Mara da ona dobije te pare. Međutim, pošto je baka bila mnogo stara i nije baš bila pismena, ona reši da joj novac i nije potreban. Zbog toga donese odluku da komšinici da trećinu, trećinu da uzmu ljudi koji je obilaze nekoliko puta u mesec dana, i trećinu baka da zadrži.
Na kraju, komšika dobila… Ništa! Baka Marija umrla u teškom siromaštvu jula meseca 2016. godine sa penzijom od 75e, i ne zna se ko je uzeo pare.
Nekoliko “originalnih” testamenata
Foto – Pixabay
Meštani tog sela su u intervjuima za domaće novinske listove ispričali nekoliko priča.
Komšika Mara je ispričala da je ona tim nekim ljudima koji su brinuli o baki (i koji su inače uzeli sav novac) skrenula pažnju na ugovor o trećini, ali je na kraju samo dobila posetu policije. Za nasleđe je rekla da su se, dok je baka bila živa, pojavljivali neki “sestrići” njenog pokojnog muža. Svako od njih je imao poseban “originalni” testament da je njemu bilo ostavljeno celo bogatstvo. Ti testamenti su doputovali čak do ambasade Australije.
Drugi meštani su pričali priču o nekom komšiji koji nikada nije radio, njegova supruga nije radila, i čiji sin “spava po ceo dan”. Navodno je taj komšija kupio nov auto od 20,000 evra, obnovio celu kuću, uzeo traktor, itd. Ali ne smeju da kažu ko je on…
Foto – Pixabay
Na žalost ova priča nije usamljena. Mnogo je priča o starijim ljudima koji su prepušteni sami sebi. Oni se onda, nemoćni, uzdaju u pomoć neki “sumnjivih” komšija kojima za uzvrat prepišu sve što imaju. Centar za socijalni rad bi trebao redovno da proverava stanje tih ljudi i kvalitet brige koja im je pružena. Bez ikakve kontrole niko ne može da garantuje tim ljudima starost kakvu zaslužuju.