Jeste li nekada rekli zbogom dobrom prijatelju i poželeli srećan put na brod? Mnogi sa ovih prostora jesu. Oni sa primorja ispraćaju prijatelje na preko-okeanske tankere na periode od po pola godine, dok drugi, oni iz kontinentalnog dela obično idu na kruzere, tj. turističke brodove. I dok, ovi sa primorja možda imaju tu sreću da su se već susretali sa poslovima na brodu, tako da neki od njih jure i karijeru na tim tankerima, ovi sa kontinentalnog dela idu u nepoznanicu.
Takva je priča svakog ko ode. Spakuje stvari i ide tamo negde daleko rušeći sve moguće zone komfora koje je imao do tog trenutka. Prvo overavanje pasoša, prvi let, prvi odlazak sa kontinenta, prvi put na palubi nekog broda, prvi put bez ikoga svog, prvi put od rada nema vremena da diše. Ali, poslednji put sluša priče o korupciji, politici, sumnjivim balkanskim idealima i prvi put oseća slobodu neke normalne zarade. To je samo vrh brega, a šta je ispod?
Foto – Noizz.rs
Pre neki dan je jedan portal pisao priču o izvesnom Urošu Jeliću. Pisao čovek čak sa Floride. Pripovedao o vožnji bicikle po Golden Gejt mostu, skakanju iz aviona u Meksiku, sunčanju na plažama lepe Kalifornije i ledenom mrazu na glečerima Aljaske. Pre samo nekoliko meseci je gluvario sa ortacima po parkiću u Ivanjici i čekao posao.
Odakle mi svi počinjemo?
Nakon što završimo školu koju želimo i udarimo u taj zid od cigle, gde da krenemo? Pokuca svako od nas na vrata onoga što je završio, a neki srećniji i provire. Većina čeka po birou rada i ponizno kuca na ona otrcana vrata u nadi da službenica baš tada ne pije kafu i da može da popriča o nekoj prekvalifikaciji ili mogućem poslu u struci. “Bilo šta”; “Samo da je dobra plata”.
Foto – Noizz.rs
Dođemo mi do te linije gde ni “dobra plata” više nije cilj, već samo preživljavanje. Da li mora tako? Ne mora. Ali tako smo navikli.
Niko nam nije rekao da postoje druge mogućnosti. Niko nam nije rekao da je socijalizam mrtav na ovim prostorima i da nije sve u službovanju u državnom preduzeću. Imamo vrlo malo hrabrosti da rizikujemo sa privatnim poslom, a nemamo ni tu slobodu jer nemamo više ni šta da rizikujemo.
“Da učim neke nove veštine? Neke kompjutere? Da završavam druge škole? Ne može to tako. Ima da pronađem ono što znam!”
Od toga nema hleba. Tako da je najčešće rešenje učenje Nemačkog ili Švedskog jezika pa put pod noge preko stare granice u neko “svetlo sutra”. Ako možete da napustite porodicu. Ako ne možete… Snalazite se.
Tako to ide. Tako je i ovaj momak. Aplicirao, dobio poziv, i za dva dana se nacrtao na vratima agencije koja se nalazi na Aljasci i tada počinje njegova avantura uzbuđenja, prilagođavanja, razočarenja, i navikavanja.
Foto – Noizz.rs
Stigao na kruzer
Kaže da su prvi meseci najgori u celom tom poslu. Ako nikada niste putovali brodom, morate prvih mesec dana da preležite morsku bolest i da počnete da slušate naređenja. Ovaj momak od 25 godina iz Ivanjice je baš tako prošao.
“Na kruzeru radim kao fotograf i snimatelj, ali najviše me ubija što stalno moram da budem tu. Nasmejan po čitav dan, i spreman da prodam sve što od mene traže.”
Foto – Noizz.rs
Ali, ne može Uroš samo da fotka ljude okolo po kruzeru. To je previše prosto. On mora i da prodaje, i da se sam snađe da zaradi taj novac. Slobodni dani ne postoje i vrlo malo slobodnog vremena ima.
“Kabina ima dva kreveta, WC i televizor, sve to zbijeno u osam kvadrata. U njoj samo prespavaš, nemaš šta drugo da radiš. Nema razloga da tu provodiš vreme jer su na brodu svi gosti u gasu. Nasmejani su, nema onih ortaka iz kraja koji na svako pitanje odgovaraju istim tonom, bez ikakve radosti i raspoloženja. Od kada sam došao nijednom nisam bio nervozan. Ali, sve u svoje vreme. Prošlo je tačno pet meseci ugovora, od osam, i to je dovoljan period da štošta počne da ti nedostaje.”
Foto – Noizz.rs
Tako, ta izolovanost, slušanje naređenja, i večito obavezno smeškanje hiljadama ljudi, obično počnu žestoko da udaraju negde oko petog meseca. Tada mnogi puknu, i otpale kući.
Kada nisi srećan – kriza
Toplota doma i sigurnost porodice počnu da naviru kao neka daleka sećanja posle tih pet meseci. Lepota tropskih obala i želja za avanturom padaju negde u zapećak tvoga uma i samo dolazi želja za bekstvom.
Foto – Noizz.rs
“Život na brodu zahteva žrtvu, jer bukvalno menjaš život za pare. Nemojte da lažete sebe, jer kruzer nema nikakve veze sa pravim životom. Zatvoren si, i oko tebe je beskrajno prostranstvo. Nemaš gde da pobegneš. Ja sam upao u krizu posle pet meseci jer mi je bilo preko glave i posla, i nespavanja, i foliranja da gosti ne izvale da sam umoran ili nervozan, jer ipak radiš sa njima i moraš da im pružiš najbolje iskustvo. Užasan mi je osećaj da nemam slobodu! Ne mogu da izvozim bajs negde na vrh planine, prošetam… Muka ti je od pravila.”
Ali tu nema više nazad. Znaš zašto si tu gde si i znaš da, ako si dotle dogurao, ideš dalje. Tako je i Uroš. Provalio je da mora da pronađe neki hobi koji će mu život tu napraviti normalnim i koji će ga spustiti na zemlju.
Foto – Noizz.rs
Znači, prioriteti ispred:
– udobnosti porodičnog doma;
– želje za provodom i slobodnim vremenom;
– potrebe za snom (10 sati radiš, 5 sati spavaš);
– alkohola… nema ni jednog poroka;
– društva kod kuće;
Da li vredi?
“Ne moraju ništa da me plaćaju, došao sam zbog avanture i dovoljno je da me vode na sva moguća mesta. Brate, vozio sam bicikl preko mosta u San Francisku, nešto o čemu sam sanjao kao klinac. Imam nekoliko ortaka koje sam upoznao na kruzeru i često sam sa njima. Jednog dana kada mi sve ovo bude dosadilo, napravio sam dovoljno prijateljstava da uvek mogu da se opredelim za nešto drugo. Neko će ti uvek reći da je na kruzeru sranje, ja sam tu i dobro je, ali nije za svakoga.”
Foto – Noizz.rs
Da li se vi slažete sa Urošem? Da li imate iskustva sa ovim poslom? Da li planirate da ostanete u svojoj zemlji ili da odete negde “preko grane”?
Cover Image – ©Instagram – ursjlc