“Ona je samo ćutala i gledala u njih, a oni su se smejali, svađali, i plakali…”
Ova umetnica je izvela tačku u toku koje nije smela da govori ni da se mnogo mrda. Međutim, u toku te tačke, pojavio se čovek koga je volela pre 30 godina…
Tokom prve godine na studijama književnosti, imao sam prilike da provedem neko vreme na predavanjima jedne genijalne profesorke psihologije. Tada je cela moja studentska grupa učila razliku unutrašnjeg i spoljašnjeg pogleda. Na komandu našeg profesora cela neispavana grupa bi vežbala šaltovanje između unutrašnjeg pogleda – to se dešava kada se izgubite u svojim mislima i ne pazite ni malo na to što se dešava oko onog u šta “piljite” u tom trenutku – i spoljašnjeg pogleda. Spoljašnje gledanje je sagledavajuće; Prebacujete svoju pažnju iz unutrašnje refleksije na pažnju prema onome što je ispred vas. Tu postoji, kako smo videli gledajući svoje kolege dok to rade, veoma jasna promena kada neko skloni svoj focus sa svojih misli i svu svoju pažnju usmeri ka spoljašnjem svetu.
Pre par godina, Njujorški Muzej Modernih Umetnosti bio je domaćin velike “retrospektive srpske umetnice Marine Abramović. Ona, koja se smatra za “baku umetnosti performansa”, je jednostavno izazivala samo definiciju umetnosti kroz svoj kontraverzni rad na performansima još od sedamdesetih godina prošlog veka.
Centralni deo izložbe Muzeja Modernih Umetnosti bio je deo koji se zove “Umetnik je Prisutan” u toku kojeg je Abramović sedela mirno i tiho tokom celog dana TRI PUNA MESECA (oko 730sati – nije jela, nije govorila, a niko ne zna kako je piškila), pozivajući i posetioce da sednu preko puta nje i razmene poglede u “dijalogu energije”.
Članovi publike su se smenjivali, plakali, mrštili se, “buljili” smejali se, i zaljubljivali se… Gledajući snimke ovog performansa, nisam mogao da se ne oduševim jačinom tog mirnog pogleda kojim je Abramović prosto hipnotisala svoje “sagovornike”. Baš zbog jednostavnosti tog pogleda teško je shvatiti genijalnost celog projekta. Međutim, kako Abramović kaže, “Najteže je da radite nešto što je tako blizu ničega”.
Stara Ljubav
Jedan od njenih “sagovornika” je bio i Uwe Laysiepen (Ulay – poznati nemački fotograf). Igrom slučaja, on se našao u gradu kada je ona imala taj performans i rešio je da vidi koliko je napredovala. Inače, njih dvoje se znaju od ranije. Sarađivali su na većem broju projekata i zaljubili se kroz posao. To je još bilo, sada već davne, 1976. godine.
Bili su veoma sretni zajedno, međutim, 1988. su morali da raskinu i odu različitim putevima. Verovali ili ne, odabarali su da završe svoju ljubav na veoma nesvakidašnji način. Krenuli su sa dva različita dela “Kineskog Zida” i potrčali jedno drugom u zagrljaj negde na sredini puta. Od tada se više nisu videli.
Ovaj put se Marina opet našla ispred svoje ljubavi, ali su se oboje držali performansa, čak i u toj situaciji… Oboje su vidno doživeli svoje emocije i oživeli sve ono što je bilo. Vidite kako je to bilo.
Foto – YouTube Screenshot
Šta je to uopšte Marina radila, kada ništa nije radila?
Pogled kojim je Abramović “pričala” sa svojom publikom, je samo bio spoljašnji, ili drugim rečima, nesebičan. U dokumentarcu koji je odradio HBO, Abramović opisuje jačinu tog performansa u kome je čak u jednom trenutku izgubila svest o samoj sebi zbog koncentracije na ono što je ispred nje.
Iako ljudi sednu preko puta nemog posmatrača sa nekom nevericom i skoro pa dozom komičnošću, ubrzo postaju veoma ozbiljni. To ćutanje im daje priliku da pogledaju u sebe, a u gospođi Abramović vide ogledalo. Samo što to nije bilo kakvo ogledalo. To je ogledalo u kome vidimo ono razočarano dete koje nije uspelo da ispuni očekivanja svojih roditelja, nesigurnog prijatelja koji gura ostale od sebe zbog njihovih sebičnih potreba i emotivno-nedostupnog momka ili devojku koji nisu sposobni za povezivanje. Kada pogledamo u ogledalo, mi ne vidimo samo svoj neutralan odraz, već vidimo, uz tvrdoglave bore i bubuljice, sve naše strahove i nesigurnosti kako pilje u nas i kritikuju. Ogledala uzimaju sav naš emotivni prtljag i bacaju ga nazad na nas. Abramović upija sve poglede svojih “sagovornika”, obložene nestrpljivošću, i vraća im pogled nazad bez ikakvih očekivanja, osuđivanja i bez traženja ičega zauzvrat. To je izazivalo ljude da se smeju, plaču, i svađaju sami sa sobom. Zato je možda i najbolje, u toku verbalnog konflikta, da postupite baš ovako. Možda tako ćutanjem kažete više nego što bi ste ikada rekli.
Kada to pogled može da bude jači od bilo koje reči?