Danska humanitarna radnica Anja Ringren Loven je pre tri godine, u Nigeriji, spasila dečaka optuženog za veštičarenje. Roditelji su dete okrivili za lošu sreću porodice i dali sebi za pravo da odluče da ne treba da živi sa njima. Ostavili su ga da umre na ulici od gladi i žeđi.
Mališan je preživljavao hraneći se ostacima hrane iz kanti za đubre. Nakon što ga je pronašla, Anja ga je odvela u bolnicu na lečenje. Stomak mu je bio pun parazita. Bio je u užasnom stanju.
Dva dana nakon što ga je odvela u bolnicu, Anja je uputila javni apel svim dobrim ljudima da joj pomognu. Nije problem bio samo u parazitima već mu je bilo potrebno i lečenje od urođenog genitalnog defekta.
Za ta dva dana, Anja je putem donacija skupila oko 2 miliona dolara.
Anja inače vodi sirotište za “veštičiju decu” – “Land of Hope Dinnødhjælp/acaedf Children Center” u Nigeriji. To vam kaže da ovaj slučaj nije usamljen. Plemenima u Nigeriji je ovo dozvoljeno.
Nakon što ga je spasila, Anja je sa svojim timom nastavila da brine o malom dečaku. Za osam nedelja se mališan potpuno oporavio i dali su mu ime “Hope”, što znači nada. Život je nastavio u prihvatilištu i dobio 35 braće i sestara.
Od ovog stanja
Mališan je za osam nedelja izgledao ovako:
Svake godine, ona rekreira fotografiju tog prvog dana kada mu je dala da pije vodu i da jede. I ove godine je to uradila tačno na godišnjicu njegovog spašavanja. Uz fotografiju je napisala:
“Danas je tačno tri godine od kako je svet video strašnu fotografiju dečaka Houpa kad sam ga pronašla više mrtvog nego živog. Pre dvije godine, 30. januara, svet je saznao za praznoverje. Ne ono praznoverje koje nam je poznato iz vlastitih uverenja ili iz filmova, već ono koje ubija na hiljade nevine dece svake godine. Ne radi se samo o ubistvima, već i o mučenju dece na najvarvarskije načine koje možete da zamislite, sve dok im smrt ne olakša patnje. Nisam bila sama tog dana. Nisam samo ja spasila Houpa. Spasili su ga i Dejvid Emanuel Umem, Nsidibe Orok i ceo naš tim. Ja nisam, niti ću ikad biti spasitelj afričke dece. Samo sam čovek i radim ono što mi se čini ispravno.
Danas je Houp snažan i zdrav dečak s neverovatnim samopouzdanjem. Veoma je inteligentan i voli da ide u školu. Zanima ga život. Zaista želi da nauči nešto novo svakog dana. Zna da pravi igračke i da izmisli igre ni iz čega. Ima tako razvijenu maštu. Hrabar je i ničega se ne plaši. Bez sumnje mogu da kažem da je dan kada smo ga našli pre 3 godine – prošlost. Njegov oporavak je neverovatan. Kada su okruženi samo ljubavlju, brigom i zaštitom, čak i najranjiviji i najbolesniji se oporave. Nije lako raditi s decom koja su bila mučena i zlostavljana od strane cele zajednice. Ja spašavam decu, ali to je zapravo najlakši deo. Ono što dolazi kasnije mnogo je teže. Oporavak slomljenih srca, slomljenog duha, samopouzdanja, sve to kod dece koja su ranjiva, koja su videla smrt, to je najteži posao na svetu. To zahteva veliku žrtvu i stavljanje vlastitih potreba na stranu. Tada više niste centar svog svemira. Rad s takvom decom je najteža, ali i najbolja stvar na svetu. Houp je danas ovde zbog osoblja organizacije ‘Land of Hope’. Oni su pravi heroji ove priče. Nadam se da će jednog dana nigerijska vlada osigurati izvršenje pravde za sve one koji muče i ubijaju decu zbog glupih praznoverja uzrokovanih neznanjem, verom, siromaštvom i korupcijom. Uvek ću se pitati zašto međunarodna zajednica zatvara oči kada je reč o ubistvima toliko nevine dece!”
Nakon ovoga, dodala je i poruku samo za Houpa.
“Mom Houpiju: Uvek ću te voleti. Ovo je posljednji put da se ovako fotografišemo. Znam da ti se to sviđa, ali već sam pokazala svetu da si ti šampion. Više ti nije potrebna moja zaštita. Snažan si i znam da ćeš uskoro osvojiti svet, a ja ću navijati za tebe”